OstrvO snOva

     

      Početak svake jeseni u Beogradu obeležen je zakasnelim radovima na infrastrukturi, gužvama, i kako ovom godišnjem dobu priliči, kišom. To me danas nije omelo u nameri da delimično obnovim svoju garderobu i doslovno ohladim glavu. Sluške u uši i krećem.
      Na Sajmu normalno blato, oblaci bez namere da se raziđu, a vozači bez želje da malo uspore u žutoj traci i koliko toliko ispoštuju već pokislu raju. Čekam prvi bus do Zelenjaka i nailazi svima poznata zelena pedesetšestica, polećemo. Vozač deluje kao novajlija, nije mator, nema brkove, ne deluje pijan. Šta sluša nije mi poznato, jer mp3 spada u moju standardnu opremu pri svakom ulasku u autobus (volume-max). Vožnja je bila bezazlena sve do ulaska u Karađorđevu i paklenu gužvu, a onda, pa onda je vozač pokazao od čega je saliven.
    Pedesetšestica je preticala tramvajske stanice, tramvaje, semafore, pešake, druge autobuse (ali ne tako prosto, već one koji skreću levo, obilazio sa leve strane)... I znam kako bih se nervirao da smo na Zelenjak stigli da smo putovali onako kako je trebalo, ali ovo je opet previše... Ne znam da li je na radiju išlo nešto dok je vozio kao nezdrav, ali znam stvar koja bi njegovoj vožnji najbolje pristajala. “Born to be wild!”       

     22 godine sam ovde, zapravo, od rođenja. Volim Beograd. Mnoge stvari mi smetaju, ali ga opet volim. Zašto update? Pa zato što su se od srednje škole, kada sam počeo da ga gledam na koliko-toliko zreo način neke stvari u mom razmišljanju i pogledu na njega promenile. Volim slobodu koju nudi, same ulice ovog grada su mi dovoljne da me smire i naprave društvo u bilo kom trenutku kada jednostavno moram da izađem. Volim gužvu u Knez Mihailovoj, iako u poslednje vreme slabo šetam njom. Kalemegdan je logičan nastavak, iako ni njime dugo nisam prošetao, volim taj pogled na reku kod Pobednika, volim Savsko šetalište. Banovo Brdo za koje me vežu najlepše uspomene, Požešku, Lješku, ma celo Brdo. Zemun, Kej... Novi Beograd, da Novi Beograd, on je možda i glavni deo mog apdejta. Nikad ga nisam voleo, uvek mi je bio ružan, nekako isti i dosadan, potpuno nezanimljiv... Danas mislim da sam grešio, lep je i sa godinama postaje sve lepši. Deo oko Starog Merkatora, Bulevar Umetnosti, Đinđićev bulevar... Da... Volim dugačku Resavsku ulicu koja se vešto krije od gužve u Kneza Miloša, a tako je blizu... Volim Adu, njenu Makišku stranu, atmosferu i uživanje u nekom od kafića pri dnu. Volim Hram Svetog Save. Volim pogled sa Stepenica na pristanište... Skadarliju...
     Skoro sam prijatelju iz jedne susedne zemlje govorio o Beogradu, i stvarno sam bio ponosan, stvarno sam mislio ono što govorim... Bledo me je gledao, i nije baš bio impresioniran, gledao me je kao da pričam sve same gluposti. Ubrzo sam ućutao. Beograd ima imidž turbo-folk prestonice, i to je ono što u njemu ne volim. Ne volim čuvene splavove i glib u kom plivaju okruženi đubretom. Ne volim nemar Beograđana i sliku koju tim nemarom šaljemo. Čuvajmo Beograd, pokažimo ga u pravom svetlu.

     Obično prvi post u mojoj blog istoriji bude i najgluplji... Par puta sam počeo, pa stao, pa nastavljao, sve u zavisnosti od onoga što me je u određenom trenutku okupiralo, a baš da pišem na silu i ne mogu. Ali dobro, ima to i pozitivnu stranu, blog servisi su svakim mojim novim pokušajem sve napredniji i napredniji, a ponuđene teme takve da su sasvim dovoljne, poput ove jednostavne i vizuelno veoma ukusne teme (barem meni, svako ima svoju ocenu kvaliteta;-)).

     Naslov bloga...pa ne znam ni sam, prvo mi je palo na pamet... Ostrva u mom životu predstavljaju spokoj, odmor, sreću, snagu, toplotu, energiju, uživanje...život. A kad kažem ostrvo pomislim na more, njegov miris, providnost, plavu boju, pomislim na miris kafe u topla jutra i na jedva osetni vetar, pomislim na sve one lepe devojke čija pojava oduzima dah u jednom trenutku posle kog jednostavno nestaju u tom moru savršenstva koje sam katkad sklon i previše da idealizujem. Pomislim na sve one zalaske sunca i buđenja uz šum mora...
Sa druge strane, snovi su nešto što nas drži, težimo im, a često sa nama počinju i da stare, da se menjaju. Plitki i jednostavni mi nisu zanimljivi, nerealni još manje. U onim realnim, i vrednim borbe uživam, težim im i čine me srećnim.

     I na kraju, kombinacija ove dve reči postade i zanimljiva... Moglo bi to (ili ovo!) da bude zanimljivo mesto. Zar ne? ;-)